Pi­še: Jan­ko Je­lić


Jed­nom dav­no sam ra­dio u ško­li kao pro­fe­sor je­zi­ka či­je ime je sad iz­ba­če­no iz škol­skih pro­gra­ma i či­jeg ime­na se sti­de i bo­je mno­gi pro­fe­so­ri i di­rek­to­ri ško­la. Za­u­ste lju­di da ka­žu pri­djev „srp­ski“, pa se za­grc­nu, za­mu­ca­ju, uje­du za je­zik, pro­gu­ta­ju ne­što te­ško i krup­no i iz­go­vo­re ne­što što se ni­jed­nim pi­smom za­pi­sa­ti ne mo­že. Ne­ku ne­ra­zu­mlji­vu kom­bi­na­ci­ju do­sad ne­za­bi­lje­že­nih gla­so­va. Ta mu­kla i ne­mu­šta ri­ječ se ne mo­že pre­ve­sti, ali ipak ne­što zna­či. Ona zna­či strah, ili je bo­lje re­ći ku­ka­vič­luk, ar­mi­je na­ših pro­sve­ta­ra, čast iz­u­ze­ci­ma. Ipak, da ne bu­dem pre­strog i da se ma­nem ilu­zi­ja. Dav­no je pro­šlo vri­je­me kad su pro­fe­so­ri i uči­te­lji bi­li lju­di od zna­nja, ugle­da i po­što­va­nja, lju­di ko­ji su do svog zva­nja sti­za­li svo­jim obra­zo­va­njem i do­sto­jan­stve­nim sta­vom. Da­nas se pro­fe­so­ri i di­rek­to­ri ško­la bi­ra­ju po dru­gim kri­te­ri­ju­mi­ma, po par­tij­skoj knji­ži­ci, po ser­vil­no­sti i po ide­o­lo­škoj po­dob­no­sti. Šta će­te, ta­ko je vri­je­me, mo­ra pla­ta da se pri­mi, da se tom cr­ka­vi­com pre­hra­ni po­ro­di­ca. Za­to ja ne za­mje­ram mo­jim ko­le­ga­ma ko­ji rop­ski tr­pe vla­da­ju­ću ide­o­lo­gi­ju i nje­ne ja­stre­bo­ve raz­mje­šte­ne po funk­ci­ja­ma u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te. Mo­žda bih i ja to isto tr­pio da me je za­pa­lo. Ali, na sre­ću, ili ne­sre­ću, me­ne za­pa­lo ni­je.
Svog krat­kog pro­sve­tar­skog sta­ža se sje­ćam uglav­nom po do­bru. Ra­dio sam sa do­brim lju­di­ma i sa do­brom dje­com i me­ni je bi­lo do­bro. I baš zbog tih do­brih i li­je­pih da­na uvi­jek se sa ra­do­šću sret­nem sa mo­jim ko­le­ga­ma. Sjed­ne­mo, po­pri­ča­mo, po­pi­je­mo ka­fu ili pi­vo. Ne pri­ča­mo o po­li­ti­ci, po­go­to­vu ne ako znam da gla­sa­ju za DPS. Uza­lud­no je tro­ši­ti vri­je­me i ener­gi­ju. Svak se o svo­me ja­du za­ba­vio, oni mo­ra­ju da gla­sa­ju, jer se bo­je da će iz­gu­bi­ti po­sao, a ja mo­ram da ne gla­sam, jer sam po­sao dav­no iz­gu­bio. Ov­dje, na­rav­no, ne ra­ču­nam sta­re pro­fe­so­re ko­ji su po­sao do­bi­li još u onoj ve­li­koj Ju­go­sla­vi­ji, pa ih ova mla­da cr­no­gor­ska de­mo­kra­ti­ja tr­pi po si­li za­ko­na i jed­nog po jed­nog is­pra­ća u pen­zi­ju. Ja sam se odav­no po­mi­rio sa či­nje­ni­com da je mo­ja fa­kul­tet­ska di­plo­ma sa­mo par­če ša­re­nog pa­pi­ra, a mo­je obra­zo­va­nje gu­blje­nje vre­me­na, te da sam za ovu dr­ža­vu je­dan obi­čan ne­kva­li­fi­ko­van rad­nik i da, Bo­gu hva­la, ne­ću ni­kad pri­ma­ti pen­zi­ju. I, vje­ruj­te mi na ri­ječ, ne lju­tim se ni na ko­ga. Čak se ne lju­tim ni na DPS, ni na nje­go­ve gla­sa­če. Šta će mu­če­ni­ci, za­pe­tlja­li se u ovo klup­ko tri­ca i ku­či­ne i sad ih ni Bog Otac vi­še iz to­ga is­pe­tlja­ti ne mo­že. Ne znam sa­mo ka­ko im se ne do­sa­di. Pret­po­sta­vljam, li­je­po je vla­da­ti, bi­ti u vla­sti ili uz vlast, ali ka­ko im se ne smu­či da glu­me i si­mu­li­ra­ju dr­ža­vu, dr­žav­ni­ke, su­do­ve, za­ko­ne, eko­no­mi­ju, in­sti­tu­ci­je, de­mo­kra­ti­ju, evro­pej­stvo. Lju­di mo­ji, ni­šta od to­ga ne­ma u Cr­noj Go­ri. Sve je to ma­gla i pra­ši­na, de­ma­go­gi­ja i pre­tva­ra­nje, li­ce­mjer­je i bru­tal­na oti­ma­či­na. I ra­di sve te ša­re­ne la­že ne­mam na­mje­ru da se s bi­lo kim ras­pra­vljam, a po­go­to­vu ne sa mo­jim dra­gim ko­le­ga­ma pro­fe­so­ri­ma. Ne­ka gla­sa­ju i po­dr­ža­va­ju ko­ga ho­će. I ja i oni vi­di­mo gdje to vo­di. Po­ne­kad mi ih do­đe žao. Po­na­ša­ju se kao za­vi­sni­ci od dro­ge ili al­ko­ho­la. Vi­de da ih to uni­šta­va, ali ne mo­gu da pre­sta­nu. Iz­gle­da da je za sve ove go­di­ne, u ko­ji­ma i ja osta­rah i otu­pjeh, ži­vot u Cr­noj Go­ri po­stao ne­ka vr­sta so­ci­jal­ne pa­to­lo­gi­je. Ve­li­ko je pi­ta­nje ima li od to­ga li­je­ka. Me­ni se či­ni da ne­ma, jer je, sve su pri­li­ke, ova na­ša bo­lest na­sled­na. Kroz po­ro­di­ce, a po­seb­no kroz ško­le, mi stva­ra­mo no­vu ge­ne­ra­ci­ju gla­sa­ča i po­li­ti­ča­ra. Ne lju­di, već gla­sa­ča i po­li­ti­ča­ra, jer tre­ća ka­te­go­ri­ja u na­šoj mla­doj de­mo­kra­ti­ji (Bo­že, ka­ko ovo avet­no zvu­či!) ne po­sto­ji. Na­rod do­bro ka­že, bo­lest je sva­či­ja, ko­si sve re­dom i ne pi­ta ka­kav je ko čo­vjek i ko­ja mu je stru­ka i obra­zo­va­nje. Si­gu­ran sam, i u DPS-u ima mno­go do­brih lju­di, ali za­lu­du, kad ga ova mu­nja od bo­le­sti do­hva­ti, ne po­ma­že mu pa da je Maj­ka Te­re­za. Evo, svi su mi re­kli da je ova go­spo­đa Ko­va­če­vić, no­vo­pe­če­ni mi­ni­star, je­dan ja­ko do­bar čo­vjek. I vi­di se, po­ku­ša­va to i da osta­ne. Ali, što je vaj­de, i ona je do­bi­la ozbilj­ne simp­to­me ove bo­le­sti. Pri­je ne­ki dan me jav­no po­zva­la da joj se ja­vim da mi sre­di da be­rem kru­ške na pod­go­rič­kim plan­ta­ža­ma. Htio sam od­mah da idem u lo­kal­ni DPS da tra­žim njen broj te­le­fo­na, ali me uku­ća­ni sme­to­še. Ve­le, du­go sam bez di­na­ra, pa se bo­je šta će sa mnom bi­ti kad sko­pam dnev­ni­cu od 15 eura. Bo­ga­mi su u pra­vu, po­ma­mio bih se, Pod­go­ri­ca bi od me­ne zve­ča­la. Ako ne­ko od či­ta­la­ca ovog tek­sta po­zna­je go­spo­đu Ko­va­če­vić, mo­lim ne­ka joj ka­že da na me­ne ne ra­ču­na i ne­ka par­ce­lu plan­ta­ža ko­ju je za me­ne be­ze­co­va­la slo­bod­no da ne­kom ne­za­po­sle­nom mi­ni­star­skom dje­te­tu. Nek uzme mom­če dže­pa­rac, šta će me­ni sta­ro­me ko­nju. Eto, da i ja jed­nom is­pad­nem ka­va­ljer pa da ča­stim, i to ni­ko­ga dru­go­ga do Vla­du Cr­ne Go­re. A pri­je ne­ki dan po obi­ča­ju ni­je­sam imao ni za pi­vo. Še­tam ta­ko, kad pre­da me ba­nu je­dan od mo­jih ko­le­ga pro­sve­ta­ra. Iz­lju­bi­smo se, a on zo­ve na pi­će. Ja se neć­kam, ali on za­peo i uvu­če me u ka­fa­nu. Pa ne­ka ga, nek ča­sti i on kad mu je me­rak. Ra­di u se­o­skoj ško­li, ne smi­jem vam re­ći u ko­joj jer bi­ste ga od­mah po­go­di­li, a to mu ne bi baš bi­lo od ko­ri­sti. Po­pi­smo po dvi­je-tri, kad on pr­vi po­če o po­li­ti­ci. Ja ga mo­lim da pre­sta­ne, ali on pri­ča li pri­ča. I ve­li, ho­će da na­pu­sti DPS. Ja ga ubje­đu­jem da to ne či­ni, a on jed­na­ko za­peo da ide da se iš­čla­ni, i čak ho­će i po­sao da na­pu­sti. Vi­dim ja ve­li­ka mu­ka na nje­mu pa ga po­la­ko sa­slu­šah i sa­zna­doh. Ne­gdje pro­šle je­se­ni u nje­go­vu ško­lu ba­nu­la pro­svet­na in­spek­ci­ja. Na­stav­ni­ci ih li­je­po do­če­ka­li i ugo­sti­li, po­sta­vi­li im i iće i pi­će, a ne­ka ba­ha­ta in­spek­to­r­ka ni­je mo­gla ni da za­lo­ži. Pi­ta­li je na­stav­ni­ci šta joj je, a ona ve­li: „Ne mo­gu da je­dem dok mi vi­še gla­ve sto­je Nje­goš i Vuk. Ski­ni­te, mo­lim vas, ove sli­ke sa zi­da. Ja sva­ki dan pre­svla­čim mo­ju ko­šu­lju, a vi ne mo­že­te ove dvi­je sli­ke za 50 go­di­na.“ Di­rek­tor ško­le ni­je imao kud. Po­peo se i ski­nuo sli­ke. Ipak je u pi­ta­nju ape­tit jed­ne pro­svet­ne in­spek­tor­ke. Od tog do­ga­đa­ja moj pri­ja­telj ni­je imao mi­ra. Vo­li Vu­ka, Nje­go­ša još vi­še, a vo­li i DPS. A na ko­ga je mi­lost na to­ga je i ža­lost. Za­to je od­lu­čio da ne bu­de u is­toj par­ti­ji sa in­spek­tor­kom. Ja ga gle­dam, žao mi ga. Vi­dim da je iskren, a vi­dim i da ho­će da osta­ne bez po­sla, te od­lu­čih da mu po­mog­nem. Pro­mi­slih ma­lo i si­nu mi ide­ja, mo­že bi­ti da in­spek­tor­ka ni­je iz DPS-a, već iz SDP-a. Kad sam mu to re­kao oza­rio se. Sko­čio je od ra­do­sti, za­pje­vao i pla­tio još po pi­će. Oti­šao je sre­ćan. I ja sam bio za­do­vo­ljan. Ono, mno­gi će mi za­mje­ri­ti što sam DPS-u sa­ču­vao je­dan si­gu­ran glas, ali ne­ka svak pro­mi­sli ma­lo du­blje. Za­mi­sli­te, ka­kva bi po­tje­ra na­sta­la za njim. Pa lo­kal­ni DPS bi ga go­nio do Ja­pa­na, ako tre­ba. Ni u miš­ju ru­pu se ne bi mo­gao sa­kri­ti. A ka­ko je ovaj naš kraj br­do­vit, mo­glo bi se de­si­ti da u toj po­tje­ri lju­di vra­to­ve po­lo­me. Bo­lje je ova­ko. Svi tre­ba da osta­nu na svo­me mje­stu. Mi­ni­stri u vla­di, pro­sve­ta­ri u DPS-u, in­spek­to­ri u SDP-u, a ne­sreć­ni Sr­bi, čak i oni naj­bo­lji, ne mo­gu vi­še ni da vi­se na zi­du. Ba­ci­mo ih po bu­dža­ci­ma!